Poète, écrivain, traducteur, il a beaucoup contribué au développement de la théorie de la traduction. Dans son article « Homère le Maître » (Omir učitelj) publié dans la revue Les Annales serbes (Srpski letopis, 1868), Laza Kostić donne ses idées concernant la traduction littéraire.

Cette traduction doit être fidèle au texte original :

„У вештачком се преводу мора оригинал огледати што јасније, елем да би требало да се задржи свака првобитникова особина, што више то боље, па и размер, као најважнија црта првобитног облика и готово једина која се може ако не сасвим усвојити, оно бар што верније пресликати:  по истом оном закону, по коме би и сам народ, кад би примио какву лепу, туђивачку песму свакад пре променио коју реч, него ма који извијутак у гласу јој“. (Kostić 1868: 509).

Il est absolument opposé à la traduction-adaptation, et particulièrement à la traduction de la poésie en prose : „Узроци су они исти што су руководили песника – ил' ак‘ (х)оћете песнике – оригинала да певају у оном размеру, а не у прози“. (Kostić 1868: 510).

Ensuite, dans le même article, il critique la traduction d’un traducteur serbe, Nović, qui avait traduit l’Iliade d’Homère : „Ово је ваљда досад јединствена смелост у повесници ма које светске књижевности. Један се човек лаћа да преведе Омира, песника над свим песницима, цара царева душевни, а овамо тај човек не зна поштено ни срицати оног језика, којим је Омир певао“ (Kostić 1868: 520).