Écrivaine et traductrice, elle livre, dans la préface de sa traduction de l’œuvre de Johann Wolfgang von Goethe, Les souffrances du jeune Werther (Stradanja mladog Vertera, 1948), ses réflexions sur la traduction littéraire :

„Преводи увек имају карактер огледа; сваки оглед зове нови оглед... Преводи су неизбежна потреба; преводи су и бела и црна нужда; преводи истерају понекад специфичне домете, па и лепоте, али, у основи основе, преводи су апсурдна ствар.“ (Sekulić 1948: 7).

Dans son article « Vers choisis de Lukijan Mušicki » (Odabrani stihovi Lukijana Mušickog, 1938) Isidora Sekulić parle de la poésie, notamment de la poésie antique qui est, d'après elle, intraduisible :

„Угледање на класичну поезију одувек је ваљало само творцима врло великих дарова. Јер је античка битност неприступачна и неразумљива. Јер иза исте речи данас и онда, стоје сасвим друге садржине и перспективе. Јер ванредну једноставност духа класичних песника и мислилаца постижу у друга времена само изузетно обдарени. Средње обдарености класицизам је гушио и извитоперио“. (Sekulić 1938 : 43).