Essayiste et traducteur, dans son article « La traduction de la poésie » (Prevođenje poezije, 1997) il défend la traduction de la poésie qui est, selon un grand nombre de théoriciens, intraduisible et absurde :

„Не треба доказивати нешто што је очигледно: да се један поетски организам не може пренети у други језички медијум а да остане исти; то јесте немогућно. Неки песници реагују слично: Душан Матић је мислио да поезију треба преводити тимски (негирајући индивидуалност овог креативног чина), а М. Црњански категорично пориче могућност превођења ма којег великог песника; он се може тумачити, приказати, али не и превести, каже он, јер, превођење је увек травестија. Критичари често омаловажавају преводе Шекспира, иако он вековима на толико различитих језика надахњује небројене редитеље и глумце и заноси публику. Овакво мишљење пре је дубоко укорењена предрасуда него вредносни суд. Зашто су преводиоци међу тумачима песника дискриминисани? Сценским тумачењима дозвољавају се разноврсне слободе као облик личне креативности, а особености у преводилачком тумачењу наилазе на жесток психолоски отпор; преводу се не допуштају никакве разлике у односу на изворник, од њега се очекује да буде идентичан. Зашто захтевати истост тамо где су могућности за варијације неупоредиво веће? Преводилац пролази исте стваралачке муке као и глумац, само су оне мање видљиве. (…) Преводе јапанске и кинеске лирике које је Црњански радио с превода, имајући, како сам каже, не филолошке већ идејне и уметничке претензије, данас читамо као вредна дела самог Црњанског, део његовог песничког опуса. Зашто тражимо да преведена песма буде идентична оригиналу? Коља Мићевић је, преводећи пре двадесет година један Вијонов катрен у 100 варијанти, дубокомислено показао колико облика може да има једна песничка идеја; у свакој варијанти био је по један Вијонов ген, који је дао нов организам ткиву другог језика. (…) Превођење поезије је уметност будућости управо због споја два жива организма: оригинала, који је остао фиксиран у свом језику, и другог језика, у којем први може да се остварује на небројено много начина. "'Уметничко", које помиње Црњански, за ово ми је оправдање, а истовремено и молба за опроштај што сам се уопште и упуштао у превођење поезије". (Bertolino 1997: 43-45).