Écrivain, essayiste et traducteur, dans la postface (postface du traducteur = Pogovor prevodioca) de sa traduction du chef-d’œuvre de François Villon Le grand testament (Veliko zaveštanje, 1960), nous parle de la critique française

concernant les traductions de la poésie de Villon, mais il nous donne aussi son avis concernant sa traduction, plus précisément il explicite le but de sa traduction :

„Француски критичари необично строго суде о јаловом напору појединих страних песника да преведу Вијона на свој језик: Свинберн  им је исувише антипуритански увредљив; он им је набеђени богохулник и сладострасни оскврнитељ освештаних односа – сладокусац у псовкама у којима се вређају чистунци – а све је то, веле, горко, тешко, мукотрпно; Иља Еренбург им је чист словенски мистичар Достојевскога типа; Гумиљов – болан и жучан, једак и бритак а без ведрине и сласти живота; Немци, сви од реда, смркнути, тешки, печални и жалосни. Уосталом

Шапиро се и жалио на то да се Вијон не може понемчити.

У току дуге своје жарке љубави према Вијону читао сам и Свинберна, и Росетија, и Немце-преводиоце, све до Лепелмана, Шапироа и Брехта; читао сам Гумиљова, и Еренбурга – а налазио сам у њима много штошта велико, песничко и збиља наслућено – али ми се вазда ту премицало: спрдње, завитлавања, зафркавања, и нагле и муњевите пародије, - ако хоћете чак и „фрајерства“. Хтео сам, у своме преводу, да пародију не изгубим из вида – ми се одавно волимо – хтео сам да ми она буде некако пркосна, па чак и осиона. Хтео сам и ово: ведрину једног супериорног става. Песник је, силом свог генија, - постао судија, - он ужива у својој буданији, - она му је једина сласт живота. Назвати је осветом – мало је, кратко је. Назовите је – разлогом живота“. (Vinaver 1960: 181-182).